Problem viška LDL-holesterola u krvi je tesno povezan sa pričom o slobodnim radikalima i antioksidantima sa jedne i inflamatornim procesima sa druge strane. Danas znamo da su oštećenja krvnih sudova uzrok skoro svih bolesti današnjeg čoveka. Takođe je poznato da nastanak oxi LDL holesterola, kao i oštećenja unutrašnjih zidova krvnih sudova, nastaje usled dejstva slobodnih radikala.
Da zlo bude veće, ovi slobodni radikali uglavnom potiču, odnosno generišu ih ćelije našeg urođenog imuniteta, koje koriste proces koji se naziva respiratorni prasak (engl. respiratory burst), tokom kojeg naglo oslobađaju toksične oblike kiseonika i azota kako bi spržile unete bakterije, viruse i gljivice.
Kolateralna šteta imunoodbrane
To su ćelije–stražari koje se nalaze u krvi i „pucaju“ na svako strano telo – agens koje se nađe u krvnoj plazmi, a koje se prirodno ne nalazi u ishrani čoveka. Ove ćelije su tokom miliona godina evolucije naučile da prepoznaju „neprijatelja“ i razvile efikasan sistem za njegovo zaustavljanje. Njihova „municija“ su – slobodni radikali.
Rekli smo da su slobodni radikali jako reaktivni molekuli koji teže da od najbliže žive materije otkinu elektrone atomima. Ovo „kidanje“ narušava ćelijske membrane, cepa ih i ubrzo svaki organski materijal nakon toga umire (bakterije, virusi, mikoplazme i dr). Monocit u ovakvoj prirodnoj situaciji lako izlazi na kraj sa agensom, doze slobodnih radikala su male i višak koji ne pogodi agens (bakteriju na primer) bude neutralisan prirodnim antioksidantima koji se takođe nalaze u krvnoj plazmi.
Moderni život donosi izazove za koje naš evolutivni program nije spreman: aerozagađenje, mikroplastiku i toksine. Ove materije uzrokuju mikro-oštećenja na unutrašnjem zidu krvnih sudova. Naš imuni sistem (monociti) odmah stiže na mesto oštećenja i, u pokušaju da sanira krizu, pokreće ‘respiratorni prasak’ – oslobađajući slobodne radikale koji kolateralno štete okolnom LDL holesterolu.
Monocit u svojoj bazi podataka nema informaciju da pomenuta hemijska materija treba da bude u krvi. Nije je tokom miliona proteklih godina bilo ni u jednoj biljci koja je našim precima služila kao hrana, tako da nije ušla u bazu podataka kao materija korisna po organizam. Ako nije koristan po organizam, znači da predstavlja potencijalnu opasnost i treba je eliminisati odnosno neutralisati.
On ispaljuje rafale slobodnih radikala kako bi uništio „uljeza“. Međutim, šta se dešava? Ti strani molekuli, aerozagađivači, teški metali, mikroplastika i slično, nisu organski (živi) već sintetički. Lako prolaze ovu prirodnu zaštitu organizma, njih slobodni radikali (municija imunoodbrane) ne ubijaju, otporni su na nju. To se dešava i pri susretu sa sledećim „stražarom“.
Svi oni ispaljuju svoje salve slobodnih radikala, bez efekta na hemijsko jedinjenje dizajnirano od strane hemijske industrije uglavnom (PM2,5; PM10 čestice, PAU; Benzen, teški metali). Postavlja se pitanje gde završava ova ogromna masa slobodnih radikala koja se u ovakvim situacijama nađe u krvotoku?
Jasno je da svaka ispaljena „granata“ mora negde da padne i eksplodira. Takođe se zna da u krvi nema toliko prirodnih antioksidanata koji bi mogli da apsorbuju i neutrališu ovu ogromnu masu slobodnih radikala.
Naš biološki program nije predvideo da se u krvi nađu strani agensi otporni na imuno odbranu. Antioksidansi su tu samo da pokupe tek neku „granatu“ koja promaši bakteriju ili virus, a ne sve rafale koje monocit ispaljuje u prazno „uljeza sa oklopom“.
Kako je lipoproteinski molekul LDL-holesterola najbrojniji u krvotoku koji se kreće ka ćelijama i tkivima, on prvi biva pogođen. LDL lipoproteinski molekul ima funkciju prenosnika holesterola do svih živih ćelija organizma. Svaka ljudska ćelija koristi holesterol za normalno funkcionisanje, i bez njega ne ostaje dugo u životu. Mozak je najveći potrošač holesterola u organizmu.
Pri susretu sa slobodnim radikalom (koga antioksidant nije neutralisao) LDL biva oštećen i gubi svoju funkciju. Postaje oksidisani (oxi-LDL) i nekontrolisano pluta krvotokom smetajući i sudarajući se sa ostalim ćelijama krvi. Njegovo nagomilavanje u krvi znači povišen holesterol i početak degenerativnog procesa u organizmu.
Da ne bi ometao normalan krvotok, posebne ćelije – čistači, makrofage ga kupe, gutaju i tako uklanjaju iz krvotoka. Kako nemaju sposobnost „varenja“ oxi-LDL-a, one ulaze u zid krvnog suda i tu ga skladište. Umiru nakon što se prepune holesterskim tovarom (penaste ćelije) i na tim mestima se stvara takozvani plak, zadebljanje unutar endotela koje se širi prema unutrašnjosti.
Plak sužava krvni sud, smanjuje se protok krvi i snabdevanje ćelija kiseonikom, holesterolom i svim ostalim potrebnim materijama. Ovo dalje vodi ka degeneraciji, atrofiji, bolesti i preranoj smrti. Čitav poremećaj holesterolskog ciklusa nastaje usled nedostatka antioksidanata u krvi.
Ćelije šalju signale svojih potreba za holesterolom. Jetra generiše LDL transportere, tovari ih holesterolom i oni kreću ka ćelijama (mozak na primer). LDL predaje holesterol ćelijama, a proteinski deo ovog molekula se razlaže unutar ćelije ili se vraća u jetru koja ga razgrađuje i ponovo koristi za formiranje novog LDL molekula. Ovo je normalan životni ciklus LDL-a.
Kada u krvotoku imamo gore navedeni bliski susret monocita sa stranim agensom otpornim na slobodne radikale (sintetički molekul), dolazi do masovnog oštećenja LDL-a. On ima specifične receptore koji služe za primopredaju holesterolskog tovara ćelijama. Da bi prošao kroz ćelijsku membranu i predao holesterol, mora imati „šifru“ za ulazak, koja se nalazi na receptoru. Ako mu slobodni radikal na putu ka ćeliji ošteti receptor, LDL više nije u stanju da preda svoj holesterolski tovar ćeliji, gubi orijentaciju i počinje da nekontrolisano pluta krvotokom.
Ćelije traže holesterol i počinje holesterolska glad. Jetra odgovara tako što generiše određeni broj LDL holesterolskih prenosnika na osnovu ćelijskih „porudžbina“. Taj holesterol međutim ne stiže do ćelija usled oksidacije LDL-a u krvotoku i završava kao plak u zidovima arterija. Ćelije i dalje traže, jetra šalje, ali holesterol ne stiže do cilja, čime nastaje poremećaj holesterolskog ciklusa.
Koliko ćelija će gladovati za holesterolom i posle izvesnog vremena umreti, zavisi upravo od prisustva antioksidanata u krvi. Naravno, i od toga šta i koliko hemije unosimo u organizam. Mozak kao najveći potrošač holesterola prvi oseti posledice ovog poremećenog ciklusa holesterola.
Povišen holesterol u krvi istovremeno znači nedostatak holesterola u ćelijama. Deficit holesterola u mozgu povlači problem koncentracije, pamćenja i orijentacije u prostoru. Zaboravnost je tipičan simptom osobe čiji mozak konstantno gladuje za holesterolom.
Ako znamo da je holesterol ključni gradivni element svake ćelijske membrane (čineći i do polovine njenih lipida), bez kojeg ona ne može efikasno da obavlja primopredaju hranljivih materija koje joj obezbeđuju život i da je upravo holesterol štiti od prodiranja štetnih agenasa unutar citoplazme, jasno je da ćelija ne može dugo živeti bez holesterola.
Transport važnih vitamina A, D, E i K do ćelija ne može se odvijati bez holesterola. Sinteza žučne kiseline i čitav proces varenja hrane ne može se zamisliti bez holesterola. Takođe ni sinteza steroidnih hormona u ljudskom organizmu se ne može odvijati bez holesterola.
Ako se holesterol nalazi u krvi i zidovima arterija, a ne u ćelijama, tkivima i organima gde treba da bude, znak je da je holesterolski ciklus poremećen i da hitno treba sprečiti dalju oksidaciju LDL-a.
Ipak, savremena terapija se često fokusira isključivo na statine koji blokiraju proizvodnju holesterola u jetri. Iako oni smanjuju ukupan broj transportera (LDL), oni ne rešavaju problem „požara“ u krvotoku – odnosno slobodnih radikala koji te LDL transportere oštećuju. Zato je, uz konsultaciju sa lekarom, najefikasnije dugoročno rešenje konstantan unos prirodnih antioksidanata, koji će neutralisati slobodne radikale i sprečiti oksidaciju LDL-a.
Ruski čaj i Hrastova sjajnica
Na temi o Hrastovoj sjajnici videli smo da je u industrijski razvijenim zemljama (gde je prisutno znatno više kancerogena) statistika pokazala da će svaki treći stanovnik dobiti kancer tokom svog života, dok će u ruralnim predelima slabo razvijenih zemalja taj peh imati svaki deseti stanovnik.
Ruski čaj – Epilobium angustifolium je izuzetno bogat antioksidansima koji se lako i brzo uključuju u antioksidativnu odbranu organizma i doprinose sprečavanju nastanka oksi-LDL holesterola. Ova biljka se nalazi u top 5 najsnažnijih biljnih antioksidanata, ima ORAC vrednost 140.000. Poređenja radi, lažni Ruski čaj Camelia sinensis ima 52.000 ORAC vrednost.
Na skali antioksidanata E vitamin je nekoliko puta snažniji od C vitamina, dok vodeni ekstrakt Ruskog čaja (oenotein A, oenotein B, miricetin, luteolin) prema najnovijim istraživanjima dosta nadmašuje E vitamin u antioksidativnom efektu.
Hrastova sjajnica je takođe poznata po svom efektu regulacije nivoa oxi-LDL holesterola. Sprečava hiperlipidemiju i podiže nivo HDL-a što je jako važno za očuvanje zdravih krvnih sudova. Gljiva deluje sistemski, na duže staze, zahvaljujući triterpenima smanjuje upalu krvnih sudova, pomaže jetri da održi holesterolski ciklus, povećava broj receptora na LDL-u smanjujući rizik od njegove oksidacije unutar krvotoka.
Ruski čaj i Hrastova sjajnica imaju izrazite antiinflamatorne i antioksidantne osobine, što čini osnovu zdravlja i dugovečnosti. Dobro je imati i jedno i drugo u kućnoj apoteci. Ruski čaj uzimati svakog dana, on je direktni „hvatač“ slobodnih radikala, velikog kapaciteta. Ganodermu uzimati dva – tri puta nedeljno. Idealna kombinacija za održavanje krvnih sudova i maksimalni životni vek. Odložiti aterosklerozu što je maksimalno moguće. Ovo uostalom i jeste tajna istočnjačkih mudraca – stogodišnjaka.
Napomena: Tekst je pre svega informacionog karaktera i ne može zameniti profesionalni medicinski savet, ispitivanje, dijagnozu ili lečenje. Pre nego se odlučite za neki od naših prirodnih preparata, obavezno konsultujte vašeg lekara.
Tekst pripremio i prilagodio:
Dip. inž. agr. Radoš Anđelković